Paranoja – bolest totaliteta

Paranoja je manifest odbacivanja rascepa i nesvesnog, sa čime funkcija Velikog Drugog i imaginarija vlastitog Ja, dobijaju fantazmatski totalitet. Rezultat toga je paranoik kao subjekt koji je uvek nevin, jer sve uzroke stavlja na stranu Drugog. Sa time se rasterećuje ambivalencije što uspostavlja isključenje realnosti, nepoverenje u Drugog i nastup delirične sigurnosti. Obećanje, zavet, dogovor, odanost, lojalnost, privrženost ili pakt, kao znak verovanja u Drugog povezani su sa svojim označiteljskim suprotnostima. A sa time sa potencijalnom mogućnošću preokreta. To uvodi od apsolutnog verovanja u Drugog (znak nevrotičkog subjekta koji autoritet ne crpi iz sebe) do odbacivanja Drugog (čime paranoik postane ”Gospodar značenja” i onemogućuje dijalektiku, koja je vlastita poverenju).

Zbog toga je Lakan paranoju nazvao  ”ludost verovanja u celinu vlastitog Ja”, drugim rečima ”bolest totaliteta.”

Prezentacija kliničkih slučajeva će demonstrirati paranoju na primeru jednih od najznačajnijih naučnika i matematičara u istoriji (Gedel, Kantor, Rasel, Turing, Frege, Neš) i njihovu produkciju znanja kao pokušaj maskiranja nemogućnosti komplementarnosti.