Kad: nedelja, 21. jun 2020, 14h – 16h30

Gde: Zoom

Organizuje Filozofski fakultet (Kvir studije) i Da Se Zna!. Izlaganje je otvoreno za javnost.

 

Predavanje će se baviti sa dva talasa sa kojima je psihoanaliza uvela promene u percepciji homoseksualnosti. Emancipatorni gest Frojda sa kojim je homoseksualnost izbio iz dotadašnje kliničke kategorije je imala direktan efekat na promene društvenog polja. Ali ako je psihoanaliza sa Frojdom otvorila vrata za homoseksualne analizante, psihoanaliza je sa Lakanom otvorila vrata i za homoseksualne psihoanalitičare. Lakanova škola je time postala prva organizacija u svetu u okviru koje su homoseksualci mogli stupiti ne samo u proces analize, nego u psihoanalitičku formaciju i u članstvo organizacije.

Mogućnosti otvorene politikom psihoanalize sa tim otvaraju mogućnost uspostavljanja nove konceptualizacije seksualnosti. Kapacitet lakanovske orjentacije je u tome da seksualnost i subjektov odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ nije teoretizirala ni u tradicionalističkim terminima pola (šta znači muškarac, žena) nit anti-pola (queer i iz toga izvedene serije identitetskih kategorija) nego u terminima užitaka i želje: prema tome, ne postoji „homoseksualac“, isto kao što ne postoji „heteroseksualac“. Postoji subjekat nesvesnog, subjekat želje, koji u označiteljima koje diriguje jezik društvenog polja traži imaginarnu identifikaciju. Ali identifikacija još nije subjektivacija. Ako je psihoanaliza subverzivna onda ona ne kreće od konformističkog jezika društvenih označavanja za subjekta, nego od subjekata ka njegovom razbijanju društvenih oznaka koje iluzorno i politički disciplinovano „grade identitet“. Njen gest je u odnosu subjekata i društvene realnosti, u kome je Lakan postavio aksiom da je ženska homoseksualnost i ekscesivno izražavanje naklonjenosti između ženskih subjekata zapravo rivalizovanje, a da je muška homoseksualnost pokušaj rekuperacije rasule društvene veze.

Perverzija kojom su homoseksualnost pre psihoanalize obeležavali represivni diskursi, nalazi se po Lakanu u svakoj manifestaciji ljubavi. Užitak je po definiciji s onu stranu svake norme, isto kao što je želja singularna. Subjekat se zbog toga ne obraća drugome kao biću određenog pola ili identitetske slike nego kao nekome koji predstavlja inkarnaciju njegovog objekta-razloga želje. U tome je analitički gest političke emancipacije i mogućnost metamorfoze subjekata, koji je vođen putem koji je Lakan postavio: kada nekoga volimo to nema veze sa polom.